Од свирке до свирке, прође година

    Да би смо лакше овладали огромним репертоаром, били смо принуђени да правимо спискове песама. То није толики проблем: седнеш, кренеш по неком редоследу, што би данашњи клинци рекли "рендом" и записујеш. Када завршиш, почнеш да читаш написано, и онда се сетиш понеких прескочених песама. Упишеш и то. Редослед није толико битан. 

И онда нас позову на свирку...

    Сада је битно колико брзо може да се барата списком, треба ти још једна рука, па се онда уоче грешке, недостаци, прескочене песме, погрешно уписани наслови... Али, по старој доброј народној мудрости да папир трпи све, креће се са исправкама, и тако сваког дана, после сваке свирке, док једном не помислиш да је све уписано. На следећој свирци схватиш да ниси ни до пола... И тако у круг...

    Наравно, и други људи имају спискове, и обично седну негде забачено, у неком скривеном кутку сале или просторије где се одвија прослава. И онда они крену да прелиставају свој списак, који никако није усаглашен са нашим... (Штета што не постоји један универзалан), али зато је кафана непресушни извор "апдејта" и надоградње и нас свирача, али и веселе публике...

    А има и оних који листају интернет у потрази за песмом која им се свиђала у младости или у неким тренуцима среће или туге, па да се подсете, или да покажу другима како они знају више од нас, па нас онда критикују: како не знате ову песму?!? заборављајући да су сви около видели да је и њима дошла у помоћ, сада већ чувена, вештачка интелигенција... И док се ми мучимо да се сетимо текста, неко из бенда отвори телефон и нађе задату песму на нету, или нам неко од гостију љубазно принесе свој телефон са отвореним текстом. Широк осмех и златан зуб...

    Проблем настане, и то велики, када гости дођу у кафану, због међусобног дружења. Нису се видели одавно, имају пуно тога да прочешљају од тема, шта се коме десило, где је, како је. На нас не обраћају пажњу, и ми као да смо неки музички уређај, листа на ју тјуб каналу, или просто пуштена музика у локалу, која им само попуњава оне мале незгодне паузе између тема... Ми кренемо да свирамо, мењамо репертоар, ритам, расположење, и ништа! Нико не обраћа пажњу на нас! И онда ми приђемо, и као: људи, имате ли неку жељу?!? Кажу, не! само ви свирајте, супер је, шта год! А ми опет, па лакше нам је када кажете шта би сте да вам свирамо. Они опет: нема проблема! све је супер, само тако наставите! 

    У том тренутку схватимо да људи не живе са музиком, или од музике, да им је то споредна забава, оно нешто што "шушка" у позадини, док нешто раде или разговарају, а ми мислимо да нешто са нама није у реду.

И тако, од свирке до свирке, оде година...