Кафана код пруге

     

Брзи проток информација... нешто што нам је постало нормално. Нешто као планинска река, јури великом брзином, носи све са собом, привлачи лепотом и изазовом, свако би да ускочи и да се освежи. Или макар мало да ухвати те неукроћене слободе... Али, прете и разне опасности. Свакако, стигне и до океана, како тако.

    Исто тако, наш мали брод, можда више сплав, (или појас за спасавање) звани Тројка бенд, је некако упливао у овај необуздани информациони потоп, и полако долази до разних обала, све даљих и даљих... И тако се обресмо у Кучеву...

   👉 Кафана код пруге. Ништа посебно. Кафана ко било која кафана у Србији; пруга спора као и у целој Србији. Име не одаје ништа посебно. Кучево. Ни близу ни далеко од наше мале паланачке вароши. Али нас је зближила она бујица са почетка приче. 

    Ни државу, ни град, а ни кафану, не чине зидови, имена, локације, удаљеност, улице, већ људи. Али људи који долазе у ову кафану, њени власници и радници, чине ово место много ближе, веће, лепше него што то изгледа на "прву лопту". Као да сви имају неки грч на лицу који се некада звао осмех, али се некако у Србији изгубио, нестао... Место му је заузео страх... А тога у овој кафани нема. Као да га је неки спори, бучни и ружни воз однео у неки тунел и оставио у мраку, или је овде толико живот ван токова, да људи још не знају да је грч звани осмех одавно изашао из моде. А воз и не иде овом пругом више, па нема страха да ће да однесе њихов осмех неким споредним колосеком животних судбина.

    Зато смо веома често гости у овој кафани, и лепо нам је. Није више ни далеко. Приближили су га домаћини некако на средину свим људима добре воље, који траже сличне осмехе на лицу, али као и злато некада затрпано у овим крајевима, мора да се тражи, копа и помучи да би се нашло. А када га нађу, и осмех нађе места на лицу трагача. 

    Кући смо се вратили пре зоре, таман да пробудимо петлове да крену са песмом, да нас одмене. Ми смо се квалитетно уморили. Што каже, нисмо стали. А шта нам тешко?! Добри људи су око нас и ми са њима делимо њихово оно људско давно заборављено добро и присно расположење.  

  Пробудили смо се са неком сенком осмеха на лицу...

    

    👉Део атмосфере...